„Tipičan srpski ubica živi pored nas. To je najčešće muškarac, naizgled sasvim normalna osoba, naš bližnji sa kojim smo neko vreme imali nesuglasice. On je član naše porodice, naš bračni drug, rođak, naše dete… Njegov profil nimalo nije specifičan i nećemo ga lako prepoznati. Kada se nerazumevanje nagomila, najbanalniji povod ga pretvara u zločinca koji će za nedelo koje je učinio do kraja svog života osuđivati žrtvu.“ kaže dr Milan Kostić, začetnik forenzičke psihologije u Srbiji. Inače, forenzička psihologija je primenjena psihološka disciplina koja se koristi u istražnom postupku, sudskom procesu, kao i pri zatvorskom kažnjavanju. Forenzički psiholozi razgovaraju sa počiniocima najtežih dela i utvrđuju da li su njihovi iskazi verodostojni ili služe obmani, pa čak i samoobmani. Posao ovih stručnjaka je da “uđu u glavu” ubice i otkriju njegove nagone, uračunljivost, predumišljaje i sve aspekte koji su doveli do krivičnog dela.
„Tipičan ubica u Srbiji je muškarac koji ubija svoju partnerku, bračnu ili vanbračnu. Posebno upozorava činjenica da među najbrojnijim ubicama ima najviše takozvanih običnih ljudi, bez kriminalnih dosijea i asocijalne prošlosti, za koje je bilo teško pretpostaviti da mogu tako nešto da učine.
Naša varijanta bračnog i vanbračnog obračuna nosi obeležja zločina iz strasti. Svestrana analiza pokazuje da se tu ne radi samo o trenutno uzburkanim emocijama ili afektu, već o dugotrajnim i složenim problemima, protkanim povremenim sukobima, sumnjičenjima i pretnjama. Jer, predistorija ubistva uglavnom traje više meseci, pa i godina.
I kod ubistva koja su se dogodila u naizgled banalnim okolnostima, postojao je neki specifičan “okidač”. Neretko su “okidači” verbalni, poput žestokih psovki ili uvreda, ali ne treba zanemariti ni fizičku agresiju, kao ni činjenicu da su se mnoga ubistva dogodila kada su glavni akteri ili njihovi pomagači bili u alkoholisanom stanju.
U jednom našem istraživanju se pokazalo da su u četiri petine ispitanih slučajeva zločina iz strasti žrtve bile partnerke. U skladu s tradicijom, žena je ovde nešto značila jedino ukoliko je zadovoljavala unapred određen ljubavni scenario, u kome je trebalo da služi strasti partnera i da bude njegovo vlasništvo. Zlo koje se na ovaj način čini, zbog uloge tradicije, vidi se kao dobro, a zločin je samo završni čin osvete za izneverene iluzije.
U prirodi je čoveka da traži opravdanje za svoje zločine. Kada prođe eruptivni izliv emocija, počinju pravdanja i iznošenja detaljnih razloga za ono što je učinjeno. Doduše, skoro nikada nećete čuti da je neko želeo da ubije. Ali, ako sa malo više strpljenja i rada s ispitanikom krenete dalje od konstatacije da nije želeo to da učini, otkrićete priču koja je tendenciozno usmerena na nalaženja razloga da se to učini. Tada se žrtva ocrnjuje, predstavlja kao pravi uzročnik tragičnog događaja i sve se to argumentuje neverovatnim spiskom njenih pojedinačnih “grehova”.
Seksualni problemi mogu da budu motiv za zločin posredno, kroz optuživanje bivše partnerke za zanemarivanje na najintimnijem planu. Ali, kada se zagrebe po površini, lako se otkriva sopstvena inferiornost u seksualnoj oblasti. Pošto se ona ne priznaje, jer bi ugrozila sliku sopstvene moći i ispravnosti, projektuje se na ženu, koja se vidi kao “hladna” i odbojna. Tome se dodaje niz drugih zanemarivanja, pre svega domaćinstva, ali i neverstvo, kao “krunski dokaz” neispravnosti žrtve. U toj priči ima samo praznih tvrdnji koje su, zapravo, unapred donete presude.
Ubice u našem podneblju najčešće imaju bolno osećanje uvređenog samoljublja. A isto tako, poražavajuće slute gubitak onoga što im je najdragocenije. Stoga se oni, tobožnjim neverstvom, osećaju poniženim i omalovaženim. U okrilju tog motiva nastaje potmula žudnja za osvetom.“
